Bila jednom jedna zaova. I danas mi zna biti neugodno kad se prisjetim koliko sam bila naporna i opsjednuta sa snahom

Mislim, a ovo je stvarno neugodno priznanje, da sam bila najnapornija (ako je ovaj superlativ uopšte adekvatan) zaova ikad, bolje reći u deminutivu zaovica, jer sam imala svega 12-ak godina kad se moj brat oženio i kad je moja pozitivna opsjednutost sa snahom začela svoju putanju.

Za sve nas, njen dolazak je bio velika radost, a činjenica da su živjeli u drugom gradu, značila je da mi je najveća ljepota i nagrada bila kad me pozovu sebi.
Razmišljala sam tad kako sam stvarno mirno dijete, neću im smetati, ne jedem puno, ne zauzimam puno ni prostora, ma nema razloga da me ne pozovu. Kome bih ja smetala!
Ali da vam priznam.

I danas mi zna biti neugodno kad se prisjetim koliko sam bila naporna, naročito kad uzmemo u obzir da mladom bračnom paru koji se tek vjenčao, najmanje treba zaova od nešto malo godina, a koju sve na svijetu zanima, koja mnogo priča i pita, koja je tad veoma brzo pričala pa je morali zaustavljati da ponovi šta želi reći, koja ne da reći da je dijete nego je velika i odrasla, i kojoj je nova snaha misaoni lik iz nekog romana koji se tek piše.

Učila me da pravim domaći hljeb, gurabije, srneća leđa, rafelo kuglice, bajaderu koju do tad nisam probala, vodili su me sa sobom na predavanja, u goste kod njihovih prijatelja, ugađali mi mnogo, a i imali su knjige koje ja nisam imala, što je sasvim razuman razlog da zaovica provede najvljepše trenutke upravo s njima i da ne propušta priliku da ide u Rajvosa kad god je pozovu.
Ali i kad se sama pozove.
Napast.
Jedne prilike su nam došli u posjetu. I spomenuta zaovica, da je ništa ne imenujemo, je priželjkivala da je povedu nazad sa sobom, jer, ipak, raspust je, a u Travniku je bilo previše dosadno, poredeći sa svim zanimljivostima u Sarajevu, naročito u domu moje snahe koja mi je pričala o svom životu i prošlosti kao velikoj drugarici, koja je pravila kolače koje mi nikad nismo, koja je imala sabur s djecom, pa je sasvim logično da joj godinama poslije Allah pokloni sedmero djece, te je imala sabura i sa dosadnom malom zaovom, kako je rijetko ko imao.
Tog dana kad su došli da nas posjete, prozrijeti namjeru da se meni ide s njima, nije bilo teško.
Pa, vjerovatno pogodivši neprikladan trenutak, brat je, ispitavši do koje sam sure stigla u hifzu, rekao tog jutra:

“Mi idemo nazad u četiri sata. Ako naučiš napamet i tečno suru En-Naziat, vodimo te u Sarajevo.”
Valjda je mislio da ne postoji šansa da ja to tečno naučim za svega nekoliko sati, a možda su ljudi imali posla i obaveza zbog kojih se nisam uklapala u raspored.
Ništa lakše, zatvorila se u sobu i od bismille, do zadnjeg ajeta, naučila se sura bez ikakvih poteškoća.
Proučila sam tečno suru Naziat, i naravno, otišla s njima u Sarajevo. Bravo!
Novi belaj je bio što me bilo strah spavati sama u sobi. Ratno dijete, najmlađe i najrazmaženije, valjalo je dočekati zoru, a da niko ne primijeti da nisam oka sklopila, jer, primijete li to, postoji rizik da me, možda, više neće pozvati sebi, zbog brige za mene. Te odlučim tu večer da naučim i Abese, čisto da vrijeme prođe, a nadam se da mi nijet nije bio da produžim sebi boravak tamo gdje mi je bilo veoma lijepo. (Eto što ti je kvarna namjera)
Kasnije mi je ostalo u navici da sebe u hifzu motivišem nekim zadovoljstvima.
Postavim sebi cilj i odredim nagradu za to.

I zaista mi je to mnogo pomoglo.
Pa čak, ako to što sam zacrtala ne postignem, znala sam se sankcionisati tako što sebi oduzmem ono što volim i što sam planirala kupiti/raditi.
Ne kažem da vi tako trebate, ali ovo radim i danas.
Ako mi je do nečeg stalo ili je to nešto važno za mene, za moju vjeru ili život, ukoliko iz nemara ne uspijem postići, uskratim sebi neke navike koje me ispunjavaju, pa se na taj način začas povratim na bolje.

Danas nisi adekvatno završila tu i tu obavezu – danas nije lijepo niti da uživaš u čaju pred spavanje, inače nastupa još veći nemar.
Onda kad postignem zacrtano, nagradim se nečim što sam željela, ukoliko sam to u mogućnosti, pa ako sam primjera radi ugledala knjigu koju želim imati, ne kupim je tek tako tad, nego joj dam zamišljenu ulogu nagrade za neko postignuće koje se trenutno trudim završiti i doista, kupim tu knjigu kao hediju samoj sebi.

Ovo me naučilo mnogo čemu, a najviše disciplini, potom tome da ni od koga ne očekujem nagradu ni za što, jer, sama ću sebe obradovati. Da niko ne zna za šta i zašto.
A što se ahiretskog konta tiče, u ovoj mojoj metodi sam našla dobrobit i za njega, jer je motivacija veoma važan faktor u radu za budući svijet.

akos.ba

Podijelite ovaj članak

Jeste li ovo pročitali?

Prestala sam oblikovati obrve kada mi je muž preselio: Mislila sam da nije puno važno to što oblikujem obrve. Onda mi se dogodila velika stvar u životu

Kada je moj muž ubijen, u mom životu se odmah mnogo stvari promijenilo. Nisam imala …

error: Oo !!