Srpkinja provela noć na željezničkoj stanici. Evo šta joj se dogodilo sa imigrantima

O tome šta joj se sve dogodilo te noći, napisala je fantastičan status na svom Fejsbuk profilu.
OKO MENE GRUPA ARAPSKIH MOMAKA KOJI SPAVAJU ISPRED NA KLUPAMA DRŽEĆI POD GLAVOM SVE SVOJE BOGATSTVO, MALO DALJE TRI PROSTITUTKE, A SA DRUGE STRANE DVA MUŠKARCA, BESKUĆNIKA…
U Mađarsku je otputovala zbog razgovora za posao, a morala je da prenoći na autobuskoj stanici kako bi stigla na vreme.

Ono što je doživela je stvarno neverovatno.
Prenosimo vam najzanimljivije delove:
“I shvatam sledeće: “Biću sama noću u Budimpešti i moram da smislim mesto gde ima ljudi, koje je noću otvoreno i gde ima policije za svaki slučaj”.
Nakon grozničavog isčitavanja raznih sajtova zaključujem da ja jedino mogu da idem na Keletiželezničku stanicu. I kroz glavu mi prođe “narkomani, beskućnici, prostitutke, narko dileri, perverznjaci… Hej, ali tu sigurno mora da ima i policije”. Znate da putujem često i takođe mi nije strano da putujem sama, ali pomisao da ću biti sama na železničkoj stanici noću u Mađarskoj mi je bila poprilično zastrašujuća. U toku puta upoznajem saputnicu sa kojom sam čavrljala tih par sati puta. Mađarica iz Budimpešte, zove se Vera po prabaki Srpkinji. Vera, kada sam joj iznela svoj genijalni plan o noći na Keleti stanici, uplašeno kaže da to ne dolazi u obzir i poziva me da budem kod nje u stanu dok ne pođem na sastanak.
Nije li to nešto tako čovečno i plemenito? Devojka koja me nikada pre nije videla mi je, meni potpunom neznancu, ponudila da budem kod nje da ne bih bila sama noću u stranom gradu. Iako me je zaista duboko dirnula ova ljudskost, moje lepo vaspitanje mi nije dozvoljavalo da u nečiju kuću uđem u 3 ujutru. Vera i ja smo razmenile brojeve i Vera mi je slala poruke na svakih 40-tak minuta do jutra da se uveri da li sam u redu. Draga Vera, hvala ti što si mi potvrdila da ljudska dobrota nije u nestajanju, što postoje ljudi koji i dalje veruju da je čovek čoveku brat, a ne vuk.

I tako 2.30 ujutru (naravno Marfijev zakon – granični prelazi su bili pusti nigde žive duše i naravno da sam imala vozača manijaka koji je jurio kao muva bez glave po autoputu), ja u poslovnom izdanju sa laptop torbom ispred Keleti stanice oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje tri prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika rekla bih, koji u neverici gledaju s koje planete sam ja pala… Malo dalje mađarski beskućnici, neki narko dileri koji vrbuju par engleskih pijanih turista koji i ne znaju gde se nalaze i non stop vrište kako je Beč fenomenalan grad i da su ‘ovde’ najbolji ljudi (i dalje se nadam da su ipak potrefili posle voz za Beč, ako su uopšte i želeli da idu tamo) i par prostitutki koje gledaju da nađu klijente.Smestim se na jednu klupu, pustim Brejkerse i molim Boga da što pre svane. Prilazi mi čovek i pokušava da mi nešto objasni na mađarskom i nakon mog dobro veče na engleskom vadi svoju legitimaciju – mađarski policajac u civilu koji mi posle na savršenom engleskom kaže da želi da vidi moju voznu kartu i pasoš. Jer logično ja sedim u tri noću na želežnickoj stanici, normalno je da putujem negde. I još “logičnije” ja tu kartu nemam, jer ja i ne putujem nigde.

Već mi je scenario u glavi, sad će da me privede, neću stići na sastanak, platiću sto odsto neku kaznu jer ‘poznato je da Mađari ne vole Srbe i uvek pišu nama neke kazne, jer nas mrze’. Ništa od toga se nije desilo. Ispričala sam mu šta ja to zapravo radim na železnickoj stanici. Da li je on bio dobre volje ili se sažalio sve u svemu ili je samo dobar čovek, on se samo nasmejao i pitao da li mozda želim čaj ili kafu (ponoviću mađarski policajac, ja strani drzavljanin) i rekao da će me obići on ili njegov kolega za pola sata da vide da li sam ok i poželeo mi uspeh na poslovnom sastanku. Usput se sagnuo i pokrio jednu baku koja je spavala na klupi i ostavio čokoladicu. Na svakih pola sata je prolazio tuda i mahnuo mi.
Dragi mađarski policajcu, hvala ti što si dokazao da policiju ne čine samo korumpirani policajci i nezainteresovani pojedinci. Ne, niste svi isti. Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice. Bilo je oko tri ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu.

Dotrčala je do mene i nesto veselo krenula da priča na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u sećanju, nismo baš nešto mnogo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprečilo. Ona je sela pored mene i nastavila da priča, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo čavrljala. Bila sam smešna sebi kako na nekoj mešavini arapsko-turskog pokušavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na čistom srpskom kažem Irak ili Sirija. Malena se trgla, tužno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zaključak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beogradaveselo se našmesila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila kekes, ih te sreće. Sad, kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se čak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono što se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokažeš keks pa mamu i klimneš glavom.
Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći šta se dogodilo. I tačno se video izraz olakšanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmešila, stavila ruku na grudi blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuče dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tačno mogu da zamislim šta je rekla ‘Nemoj da budeš dosadna teti, to nije lepo’, ali mala se otrže i dođe kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su do četiri ujutru na Keleti stanici i jele keks. Svaka je pričala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj zivot, crtalo je kuće razrušene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam počela da plačem. I onda je dete od 5 godina tešilo ženu od 32 godine, onako čisto dečije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je. I baš zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obično dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodišnja devojčica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice…
U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prišla jedna baka i krenula da priča. Često mi se u Turskoj ili arapskim zemljama dešava da me tako identifikuju kao ‘svoju’, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoć nam je pritekao mladić sa susedne klupe. Mladi Sirijac sa odličnim znanjem engleskom.
Baka je inače baka male Nur i gledala je kako ja pričam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridružim za šehur odnosno ramazanski doručak koji se jede pre svitanja. I dođe ti da plačeš, kada shvatiš da te na doručak zove osoba koja je dočekala da svoju starost provodi po železničkim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih političara. Koja je dočekala da neka evropska balavurdija skreće pogled na drugu stranu kada ih vidi jer ‘im ruše grad’. I kada shvatiš da ta osoba još uvek čuva dobrotu u svom srcu, porazi te činjenica kada shvatiš koliko malo takvih ljudi imaš u svom okruženju i koliko su večito nezadovoljni i nezahvalni za sve to imaju. I dođe ti da u pet ujutru pozoveš sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kažeš, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.
I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogućnost da ovu priču napišem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono što mi je život pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta očekuje ono što i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se da su srećni barem koliko i ja, jer sam za par sati učvrstila veru u ljude. I prestala da se bojim noćnih boravaka na zelezničkim stanicama, jer ponekad nije loše suočiti se sa svojim strahom i predrasudama.
A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete nema potrebe da budete ni vukovi”.

(Telegraf.rs)